Penzija u 15. godini

Vežbao sam karate dobrih 9 godina kada sam sa 22 konačno dobio priliku da izađem na ispit za crni pojas. Iz tadašnje prespektive, pretežak i nepotrebno brutalan.

I položio sam.

Jedan od mojih trenera me je posetio mnogo godina kasnije i prisetio se kako sam još kao klinac imao viziju da budem crni pojas i imam svoj klub. I to sam ostvario. I na to sam ponosan. U vreme kada sam počinjao jedino što me je brinulo je da li ću biti dobar trener i hoću li se snaći i možda jednog dana imati učenike koji će kao i ja jednog dana postati majstori karatea, ostati u karateu kao treneri, voljni da prenesu naučeno na mlađe.

Ali nemamo svi istu viziju, zar ne?

Meni je mnogo trebalo da svarim to. Deca dolaze i odlaze i to je normalna stavar. Problem je što sve mlađa deca dolaze da treniraju karate (o tome sam već pisao u textu karate početnici) i što, sad mogu slobodno da zaključim, čekaju da polože za crni pojas i da napuste karate. Veliki broj njih. Kao da su upisali školu i da im je to polaganje kao neki završni ispit nakon kojeg mogu da se „konačno“ bave nekim drugim stvarima.

Tu sad postoji nekoliko problema na koje bih ukazao.

Jedan od problema je savez. U vreme kad sam ja trenirao mislim da nije bilo majstora mlađeg od 20ak godina. Dakle, zrele godine i zreli i ozbiljni ljudi sa isto tako ozbiljnim pristupom. Na današnjim ispitima za zvanja se ista ozbiljnost  traži ali je danas dozvoljeno da učenici sa navršenih 15 godina izađu na ispit „zrelosti“. Teško da koji petnaestogodišnjak poseduje toliku veštinu i zrelost koja je potrebna majstoru karatea. Isti taj savez već godinama „kuka“ kako nema više takmičara u seniorskoj konkurenciji…

Da vas uputim malo, seniori u disciplini kata su momci i devojke sa punih 16 a u disciplini kumite sa 18. Vidite li problem?

Naravno, svi su svesni te činjenice i svako se sa istom bori na svoj način.

Drugi problem proističe iz prethodnog. Deca i njihovi roditelji već nakon par godina postave nekakav tajmlajn za treniranje karatea. Tu već nastupa prosta matematika na scenu. Dete počne da trenira sa 7 godina i svake godine položi za jedan pojas (radi lakšeg računanja).

8 – žuti, 9 – oranž, 10 – zeleni, 11 – plavi i 12 – braon. Ostatak vremena do 15 obično prevode kao čekanje za crni a ne tumače kako i jeste – uvežbavanje (sazrevanje) karate tehnika.

Treći problem je čest i tužan. Ja nisam pobornik ispita za majstorska zvanja po svaku cenu. Moj stav je da na ispit izlaze samo oni za koje ja mislim da su spremni. I to moja deca znaju. Naravno, ima onih koji se opet bave prostom matematikom, pa se saberu da im je čekanje od par godina dugo i nađu solomonsko rešenje, pređu u neki klub pod izgovorom da im trener koči napredovanje. A karatisti, kad već ne bi bili sujetni, jedva dočekaju da im neko blati kolegu (jer svaki trener je najbolji)  prihvate dete, priuče ga i dete položi pod imenom njihovog kluba.

I svi zadovoljni.

Naravno, takva deca veoma brzo objasne kako su naučila karate i kako ih to više ne zanima.

Prvo rešenje koje ja vidim iz ove situacije, a iz kog bi beneficirali svi, je da se pri savezu promene pravila za sticanje majstorskih zvanja sa 15 na 18 godina.

Drugo, da se pri ispitu za crni pojas obavezno deo sredstava vrati klubu u kom je dete imalo najduži staž. Time bi se izbegavalo preletanje iz kluba u klub radi sticanja zvanja.

Treće, da se umesto silnih tehnika za ispit uvede obaveza takmičenja u godini pre polaganja za zvanje majstora, u nekoj od disciplina, na 3 takmičenja iz kalendara KFS.

Četvrto, da svaki budući majstor održi najmanje po jedan trening početnicima, naprednim karatistima i sebi jednakim.

I onda neka izađe na ispit.

I onda neka položi.

I onda je majstor.